Kako doć do šoldi od levonde? Parvo na glavu staviš klobuk, izvrnija biš se nesvist odma bez njega. Pa daleke gaće, da te ne bodu kupine, ošebodi i drače.
Okolo sebe vežeš saket, blizu staviš vriću, u ruku sarpić, najboji su ovi dugi, vlaški, za šenicu. I spreman si.
Kako si ovo obuka za Gospu od Karmela šesnaest sedmoga, skinit ćeš tek u deveti, skoro za Kuzmu i Damjana, i radit ćeš od zore do noći pa najvišemu suncu. Zato je žetva levonde pakleni posal.
Ma dobro se plaćalo, dobro. Digli smo kuće, izgradili apartmane, uredili grebe i školovali se na plemenitome uju – započinje priču o Velome Grabju, svitskoj metropoli najmirisnijega cvita Mediterana Ivica Tomičić Tajnikov (59), u poju poviše mista.
Prije tri godine ovu štoriju je počela plest Udruga Pjover, organizirajući Festival levande.
Velo Grabje neobično je misto s prekrasnim pogledom na Paklinske škoje, Vis i Svetac; doseglo je skoro 500 stanovnika, obogatilo se na lavandinu ulju, a onda naglo počelo iseljavati u Hvar i Split: nekoliko uzastopnih požara uništilo je gotovo sve nasade lavande i u kamenome selu ostalo je tek sedam mještana.
Ostali dolaze na mise i blagdane, sprovode, fešte i utakmice nogometnoga kluba “Levanda”, trostrukog prvaka škoja.
– Okupili su se mladi da poslušamo stare i pokrenemo čagod za naše misto koje beskrajno volimo. Čistimo ga u radnin akcijama i kitimo za blagdane, organiziramo festival, objavljujemo libre i brošure o Velome Grabju – objašnjava Ivo Zaninović Grande, prešidente “Pjovera”, udruge koja se brine za zaštitu i revitalizaciju mista, a okuplja stotinjak članova.
Podne je, vraćamo se u poje di Tajnikov žanje ručice i stručke: u levandu se išlo u pet uri, u devet je bila marenda, u podne bi se leglo točno uru pod bor, u tri obidvalo dvi srdele, želo do noći, a onda na lambik, gdje se danonoćno destiliralo ulje.

Dica najbolji berači

– Znalo je Velo Grabje dat i po 500 lambikov, izašlo bi šest ijad litar uja, u dobre godine i po sedan, osan. Najboja je bila 1974., puna 924 kotla. Naša je familja imala 50 kotlov, a sad pet. Požar 1984. odni je po levande, ali smo usadili novu, koja je izgorila 1997., pa 2003., onda 2006., i nije ostalo ništa – govori nam u dahu Tomičić Tajnikov dok ženje na Zelenici:
– Dica su najboje brali, jemadu male ruke, brze, ne škodi in žega, ja san s deset godin poče. Ovo je crna, budrovka, a ovo vamo bila, lavandin se još zove. Za četardeset dan u gori moga si doma donit godišnju radničku plaću. Sad otkupljuju za sramotu, 200 kun za kilo uja, a ko pakira ka ja, dođe do sto eurih za kilo.
– Ščin se najboje miša?
– Uje?! Oslobodi Bog! Kad bi mi mutili levondu koja nan je sve dala, boje bi nan bilo osić ruke. Ko proizvodi, ne miša s ničin, zato ja virujen samo našemu potpisu. Kad gre daje, ča bude ne znan i ne želin znat!
Kako se Velo ispraznilo nije ništa prema onome kako se iselilo Malo Grabje – do zadnjega su išli na more, u Milnu. Izvadili su i mrtve, odnili sa sobon.
– Svi smo, a bilo nas je okolo 99 u Malo Grabje, išli u Milnu, di nan je već prije bilo poje i loza, a dodali smo turizam i lipo živemo. Kad smo išli od kuće 1957. sve ča smo jemali stalo je na dva tovara i mulu – sića se, a rado zaboravja barba Ante Tudor Šimunac (69), najpoznatiji ka Moli Onte.
Na lambik dolaze pusti furešti gledati destilaciju, vonjat i kupit blažene tekućine. Srićon puše burin, pa se ne kuvamo skupa s levandon, i niko nije nervozan, svako malo se zapiva. Jesmo mrvu zamantani.
Slovenska obitelj Jeršek: Marieta, Miha i sin Gašpar dvadeset godina ljetuju u Zavali, i nikad se nisu vratili u Ljubljanu bez levande u bilo kojemu stanju.
– Nosimo bukete i ulje, cijelu godinu uživamo u lavandi, znamo da je Grabje centar i zato baš tu dolazimo po proizvode. Udišemo miris, radimo kupke, masiramo glavu uljem…
A mi obidvajemo u lipoj, velikoj kući barba Nikole Tomičića i supruge mu none Ljubice. Njihova nevista, žena Juričina, Splićanka je Varia, ćer od Tome Bebića, pa kako pored sportaškoga ima i kuvarskoga mota, smislila je – palačinke s levandon, i to prvoklasne.
– Ide voće bilo koje, sad san stavila breskve iz Svirača, fruktozu, malo đumbira i likera. Cvitovi lavande malo se prokuvaju u vodi, ne smi ih bit puno. I to je to. Tajna je u onome likeru – rekla je.
Prid crkvom grabajskih patrona svetih Kuzme i Damjana sajam je levande. Uzmeš kuglu levandina sladoleda, pa obalaziš kreme, sapune, šterike, ulja, kutijice, žlice, škatule, vezove, sve od levande…

Predak Bartula Tomičića Bertija prvi je počeo saditi plave cvjetove 1928. godine: Mome su se didu svi smijali. Do prve žetve…  Bartul Tomičić Berti s čašom  lavandina ulja Dida Bartula Tomičića Bertija (64) prvi je 1928. počeo saditi levandu na Hvaru. Fotografija njegova zaslužnoga dide visi u Zadružnom domu. Čuo je o dobroj cijeni ulja na predavanju profesora Tabaina koji je po dalmatinskim selima držao predavanja, u Grabju je od 1902. godine postojala destilerija ružmarina, a na svojoj zemlji je od starine imao tri velika grma levande, što su ih donijeli pomorci i od kojih su se brali buketi za polmu sv. Antonija.- Rasadija je levandu po rubovima polja, iza najdaljih vinograda tako da nije na pogledu mištanima. Sve isto, smijalo mu se cilo selo da sadi travu, zvali su ga Levander. Prvu žetvu je imao 1932. godine i dobi je sedan kilih uja. Kupija je ćeri dobru dotu i još mu je ostalo šoldi, pa je usadi nove. To je cilome selu bilo dosta za vidit. Noću su skidali grančice s naših i sadili sebi. Sve siromaške potleušice su se digle za kat, dva, uredilo se selo, školovala dica, a šezdesetih i sedandesetih godina, u zlatna vrimena selilo se u Hvar. Levanda se širila po škoju; od sedan hvarskih vaguni mi smo proizvodili vagun, sve se ovo plavilo od cvitova… Eee, onda se počelo govorit da smo selo buržuja, bogataša, smanjila se otkupna cijena, pa su došli požari. Ostalo vidite – priča nam barba Berti.

 Izvor: Slobodna Dalmacija